Savremeni način života nam jednostavno nameće da stalno negde žurimo, da nemamo vremena ni za koga i ni za šta. Trčimo za vremenom koje nam uporno beži i nijednog trenutka ne zastanemo da bi se zapitali "šta to mene zaista čini srećnom".
Da li su to možda lepe krpice, tašnice, parfemi, dobra kola? I slagaću ako kažem NE. Ali, ne mogu da se ne zapitam koliko bi ta sreća trajala kad ne bih imala sa kim da je podelim.
Da li vam se desilo da čim izađete iz radnje prvo pozovete drugaricu telefon da joj se pohvalite da ste ipak uspeli da se "dočepate" svog omiljenog "komada"? Ili da još iz radnje pošaljete jedan selfi svom dečku da klikne na jedan "lajk" i pomogne u odluci? Ili da pravo iz radnje svratite kod neke drage osobe i iz kese "panično" izvadite tu "sitnicu koja život znači"? Sigurna sam da ste se pronašli makar u jednoj od ovih priča, jer ja jesam u svakoj.
I onda se ja pitam, a šta bi bilo kada ne bih imala kome da se pohvalim, s kim da podelim...i da li je to stvarno sreća? I zašto već sledećeg vikenda nemam šta da obučem? I kako je moguće da tolika spakovana sreća u mom garderoberu tako kratko traje?
Ili možda sve te materijalne sitnice i nisu toliko važne?
Ovde ću vam pisati o nekim običnim temama.
Pričati neke "obične" priče nekih "(ne)običnih" devojaka.
Ti možeš biti jedna od njih. Rado ću i tvoju priču podeliti.
Smejaćemo se.
Plakati.
Razmenjivati iskustva.
Nešto i naučiti.
PRE SVEGA, LEPO ĆEMO SE ZABAVITI.
Ljubi vas vaša,
Gospođica Di